Пролог

ПРВИ РЕДОВИ, ПОСЛЕДЊИ ЧИН
Диктатура шарлатанства

„Отворено признајем да презирем просечност. Она не зна ништа о мајсторству, па стога води олак и глуп живот.”
Тако се стари Томас Ман (1875–1955) бранио од надирања медиокритетства и шарлатанства у свом добу. Размилели из ћошкова, нацерени, наоружани чланским књижицама, и њега су питали: „Зар не видиш да си усамљен и безначајан, само привезак на свежњу туђих кључева? Коме уопште треба твоје мајсторство?”
„Треба мени. То је граница коју никада не можете прећи, ни када упрљате све остало.”
Видели су то и други. Жорис-Карл Уисманс (1848–1907): „Скученим мозговима трговаца, обузетим искључиво каишарењем и новцем, била је доступна још само политика, та простачка разонода осредњих духова.” Урош Предић (1857–1953): „Неукус је верна слика овог лудог и неуравнотеженог доба. Он се огледа у уметности и у литератури, у друштвеном животу, да не говорим о политици.”
Било је то, дакле, много пре ововремених метастаза. Још се тргови и аутопутеви нису распадали пре свечаног отварања, још градови нису срозавани у стоваришта кућа, још нам брда нису падала на главу, још људи нису умирали због купљених лекарских диплома. Још се одсуство знања и дара није могло прикривати бројем лајкова. Писменост још није проглашавана ситничарењем и егзибиционизмом. Први редови још се нису оволико надимали од плићака, таштине и лажи. Култура се још заснивала на вредностима и њиховом разликовању, још није била удављена у бућкуришу.
„Ако је ово мрачно доба судбина и ако је она неопозива, једино што могу учинити је да сачувам чистоту свога живота”, писао је велики Бела Хамваш (1897–1968). „Ако има излаза, он је једино у томе што се сопственом чистотом призива чистота света.”